Sokak nije bio sokak, ukoliko nije bilo dudova. Nažalost, danas nam omladina odrasta bez njih, jer ih više skoro pa ni nema. U 18. veku Vojvodina je brojala skoro dva miliona stabala, čak jedna od legendi kaže da se carica Marija Terezija volela oblačiti u svilu, pa se upravo zbog toga sadilo drveće duda, kako bi se proizvodila svila.
Dud se uglavnom sadi po parkovima, oko vinograda, po dvorištima, a neki čak pored puta. Zaštitni je znak salaša i seoskih dvorišta. Slično je bagremu, dobro podnosi vegetaciju, lako se gaji, cveta u maju, a njegova ekonomska korist uočena je u proizvodnji svile, budući da se larve svilene bube prehranjuju lišćem belog duda.
U junu sazreva beli dud i njegov plod je poprilično sladak, dok krajem jula sazreva crni i ima gorkast plod. Obe vrste duda su se upotrebljavale ranije u narodnoj medicini. Dudinje su prevencija za mnoge bolesti, jer sadrže vitamine (A, C, K, B), brojne minerale i dragocena vlakna. Takođe, snižavaju nivo LDL holesterola, kao i nivo šećera u krvi.
Čaj za kardiovaskularni sistem se pravi tako što se lisnati pupoljci duda beru i suše. Doktori savetuju jednu čašu soka od duda na dan, kako bi se poboljšao vid i sprečio zamor. Od duda se prave i razni džemovi.
U Kovilju, prve nedelje posle Petrovdana, peče se rakija, jer baš tada sazreva dud i organizuje se tradicionalna rakijada. Takođe, selo Stapar, nadomak Grada Sombora, poznato je po dudarijadi.
Stari nam kažu da su deca onomad volela dud. Odeća se teško prala posle jela, dok su noge i jezici bili tamni. Imate li Vi neku priču vezanu za dud ili za neko drugo zaboravljeno voće? Pošaljite nam, a mi ćemo je vrlo rado objaviti.
