Sigurni smo da mnoge današnje generacije nisu čule za mobu, a kako li je to pre izgledalo raspitali smo se kod naših baka i deka. Danas mobu menja zadrugarstvo, koje se podstiče sa raznim subvencijama, no, da li bismo se vratili u period kada za svoj rad u polju ne bismo bili plaćeni novcem, već pićem i domaćom gibanicom?
Nekada zajednički rad više porodica, danas zaborav. Moba se bazirala na dobrovoljnosti i pomoć je dolazila najpre od rodbine, pa onda i komšija, s tim da je svako od njih znao, da će za svoj trud i pomoć, usluga biti uzvraćena.
Uglavnom, mobe su se sazivale prilikom sezonskih poslova u oblasti poljoprivrede, ruke su zamenjivale mašine za branje i sadnju, dok su konji menjali današnje pogonske mašine.
Naši stari kažu da nije bilo slađeg druženja, niti boljih pita. Tačno se znala uloga svakog učesnika, a poslovi su se delili po uzrastu i polu. Zanimljivu priču ispričala nam je jedna baka, koja kaže da je na svojoj prvoj mobi, pronašla ljubav svog života i da svojim unucima skoro svaki dan priča događaje sa njihovih radova u polju. Nažalost, saznajemo da je danas teško doći do radnika i da se cene kreću od 350 do 500 dinara po satu rada za obavljanje poslova na njivama.
Svesni smo da je došlo do moći tehnologije i da je danas moba samo jedna divna, ali zaboravljena reč. No, ono što nas je ohrabrilo, jeste da se u jednom selu sprema moba za vikend, te kako kažu očekuju dvadeset ljudi na košenju. A upravo im je i naš naslov, slogan na majicama koje su pripremili !
Da li postoji mogućnost vratiti mobu u naše krajeve? Ostavite nam Vaše mišljenje u komentaru..
