Kada novembar zakuca na Vaša vrata, čega se prvo setite? Mi kao deca sa sela ili ti salaša, setimo se uvek najlepšeg perioda godine. Novembar se po selu smatrao za mesec druženja komšiluka, jer kako je govorio moj pradeda : ,,Pripremio sam troje velikih dvesto kilaša sad zima može da traje do Markovog dana i kulske slave…čeljad mi neće biti gladna! ” Vratimo se u prethodno vreme kroz ovaj članak.
Zabijačke, svinjokolj ili ti karbinje…tako se kod nas u Bačkoj tepa, od milja … sećam se kao mala, pripreme za čuveni svinjokolj…to su bile pripreme kao za današnje svatove.. danju se skupljala rodbina i komšije, kao na svečare, njih 100…a tek dan ranije…pa to se čak i iz susednih sela dolazilo u kuću domaćina..a domaćin, porani sabajle, u tri sata naložio sve kotlanke, šepurike spremne, a mama i baba su uveliko pripremale rakije i kafe…da dan dobro krene, tako se kaže..obično je to počinjalo sredinom novembra…pa dođu sve komšije, pa rodbina, prvo se naravno zagrevalo, da li uz vatru ili rakiju, nebitno je… a onda je sledilo hvatanje svinja, koje nimalo nisu bile lake… nikada nisam mogla da razumem kako su ih uspevali podići ili oboriti sa nogu…tada niko nije umeo da mi objasni ili nisu hteli…muški deo je bio za teže poslove, dok su mama i baka, kao i komšinice sipale vrelu vodu u korito metalo, da se natope lanci sa ručkama na obe strane… a onda sledelo je šurenje… a mi kao deca tada nismo bili željni bombona ili kinder jajeta, bilo je zanimljivo otimati se oko ofrljenog uveta ili repa… al pošto sam bila najmlađa, retko kad sam uspevala da se proguram da budem prva… Nikako da ne zaboravim, uvek je bio jedan majstor, uglavnom je to bio neko ko najviše popije, tako sam bar ja shvatala, a on je palio slamu i bio oprezan da kožura ne ispuca … Dok sve muške pripreme traju, te doručak, te se ručak sprema, pa silne gibanice, listare… ja Vam lepo kažem, kao današnji svatovi… nekada i muzika… radio se usijao koliko su ga pojačali… mi deca se nismo bunili, jer tada kao mali, trudili smo se da nas ne čuju naši, kakve smo nezgode uradili..pa šapućemo..al oni nikako ne šapuću… peva se, ori se garaža, svi veseli, srećni.. Ne kuka ni moja mama, ne kuka ni moj otac, ni deda ni baba, pa ni komšije… znaju biće mesa za sve…
No, da ne zaboravim da kažem ono mnogo bitno… kako se koje parče seklo, tako se i peklo..pa odmah vruća slanina, sprema se mast , pa posle čvarci, gronik, kobasice… to je sve mama odmah pekla.. da svi zajedno probamo.. Veliku je ulogu imao onaj majstor što sam Vam malopre spominjala , uzimao je šunke i obradio ih je baš onako kako se zapovedalo…plećke isto, prednje noge …deo mesa se ostavljao za paprikaš, znao je sve kako ide i kako svaki domaćin želi, ali zaista… Al najlepši prizor bio je kad mama vikne RUČAK…svi skaču za astal.. sve su kvake po garaži masne..a taj astal prepun..nema čega nema…svi jedu brzo, kao da žure negde..a mi deca, gledamo, zasitili se od svih mirisa po kući…pa se dogovaramo kako ćemo mi kad porastemo.. a onaj isti majstor meša mast, pa mu viknu : Nemoj majstore da zagori, vidi kolike laboške te čekaju.. a on umoran, a nastavlja sa rakijom..Poslednja kafa vri za razlaz…
Topla garaža, toplo ti oko srca. Svi srećni i svi siti. I da, odaću Vam tajnu jednu…dobro meso, bilo je ono koje se zasučenih rukava napravi u obliku loptice…pa tata baci visoko i za njim svi redom… mi kao deca opet gledamo…a onda nam kažu : ,,Deco, ako se zalepi gore-dobro je umešano.” I eto, to je bio događaj veka.
A danas… svako selo ima sada jednog majstora…al ne majstora iz mog detinjstva… već majstora koji radi uslužno za celo selo.. doneseš, ostaviš, pokupiš, platiš… niti sit mirisa, već samo željan nečega čega si imao i prošle godine. Ne shvataju današnja deca koliko ustvari nisu srećna, koliko detinjstvo im ispašta. A i da li imate bar jednog sada komšiju koji bi došao pored svih svojih današnjih stresova, da sa Vama ceo dan kolje? Ako imate, što bismo rekli, Vi ste onda srećni i bogati ljudi. Fali staro vreme, fali ono društvo, fali nama mnogo toga…
